SLAVKO NIKOLIĆ U KNJIZI "MUZIČKI PASTELI" - GORDANE KRAJAČIĆ

                                                                                                                                                                           
......ili "Radost iskra sve lepote"

......Muzička putovanja sa Slavkom

......Uz Pavla Medakovića, Slavko Nikolić je moje najomiljenije muško dete (ja, naime, svoje nekadašnjeđake smatram svojom decom). Slavko je, kao i ja, zaljubljenik u muziku, posvećen radu, obožavatelj i veliki propagator srpske muzike, tako da su neke stranice Milovana Filipovića i Vlastimira Stanisavljevića-Šarkamenca mnogo dobile zahvaljujući njegovoj kreativnoj pevačkoj imaginaciji. Kao i ja i Slavko obožava putovanja i posebno, vodu.

......Kaže:
......"Ja sam stari morski (odnosno savski i dunavski) vuk. Mnogo volim vodu i kad god ugrabim slobodno vreme opuštam se na reci. Već četvrt veka imam čamac i strasan sam ribolovac..." Naša tri zajednička (koncertna) putovanja i krenula su uzvodno uz Dunav, ali ne čamcem nego kolima. Slavko je i odličan i siguran vozač, usput slušamo Pavarotijeve i njegove snimke sa Miodragom Čolakovićem i pričamo o muzici. Prvi put smo pošli sasvim slučajno (mada, mislim, da ništa u životu  nije slučajno)!

......Vidim Slavka par dana pre "naše turneje". Uobičajeno ga pitam, na čemu radi! Kaže: "Za par dana imamo koncert u Apatinu!" i sasvim spontano doda: "Hoćete li sa nama?"
Odgovorih, kao iz topa: "Hoću, vrlo rado", jer u Apatinu imam brata od strica, moju generaciju, koji je za manje od pet godina završio veterinu i bio ne samo jedan od najvrednijih nego i najboljih studenata na godini. Nedeljom bi dolazio kod nas na ručak i onda bismo izmenjivali utiske o filmovima i knjigama. Sve je stizao; išao je redovno na folklor i fakultativno učio nemački. Čim je završio studije - otišao je u Apatin i oženio se.

......Pitam ga jednom za adresu (kada je, pošteno, jedini koga znam, u jeku akcije - "imaš kuću vrati stan" - to i uradio, vratio stan u centru grada koji su mu kao stručnjaku dodelili i otišao u kuću na periferiji koju je sam sagradio), a on mi kaže: "To Ti ne treba; dovoljno je da pitaš za Janka - veterinara!"

......U kasnu jesen, kada se veče žuri da padne već u ranim popodnevnim časovima, krećemo put Bačke. U Apatinu nas dočekuju organizatori koncerta. Znali su da dolaze Slavko i Miodrag (Petar je već stigao drugim kolima sa svojim instrumentima), ali - otkud ja? Kažem im: "Slavko je moje dete!" našta je njihovo iznenađenje još veće, jer je Slavko izrazito plav (a ja nisam) i već i on sredovečan. Uživamo u njihovoj iznenađenosti (koji sin bi u tim godinama krenuo sa majkom na koncert!?) i da bi ih totalno zaprepastili, Slavko dodaje: "Ali vanbračno!"

......Nas troje prsnusmo u smeh, a domaćini u čudu - ne znaju šta da nam kažu! Ja uživam u duhovitostima i držim se onoga da je svaki dan izgubljen u kome se nismo nasmejali. Ali, retki su ljudi koji to isto misle. Upravo Jankova tadašnja verenica, a danas supruga, u vreme naših studija nije imala smisla za takav vid komunikacije. Dođemo mi (moj otac, majka i ja) kod njegovih roditelja u goste za Prvi maj.

......Oni su živeli u selu Sonta, između Apatina i Sombora. Vidim, Janko je sa nama (takav je red) a sedi k'o na iglama. Kaže mi, trebalo je da se vidi sa Ankicom još pre sat vremena, a ja rekoh: "Ta, ne brini, ja ću Te opravdati!" Odosmo do njenih. Ankica - ljuta, a ja s vrata: "Izvinite što Janko kasni, ali ja sam mu devojka, došla sam čak iz Beograda pa je morao da mi posveti par trenutaka!"

......Reakcija je bila užasna! Ankica je pobledela, pocrvenela, pozelenela... ja sam otišla, a "siroma'" Janko jedva joj je objasnio da sam mu ja sestra od strica! I dugo godina kasnije, kada su već imali dvoje dece, Ankica me je, nekako, dočekivala dosta rezervisano, čini mi se, ne opraštajući mi nesmotrenu mladalačku duhovitost koja joj je nanela bol (ljudi iz Apatina su, izgleda jako apatični!).

......Pre koncerta, Ankica, Janko i ja stojimo ispred Doma kulture (oni puše, a ja sam alergična na duvan). Svi im se javljaju, a Janko mi šapuće: "Ovo je predsednik Opštine... ovo profesor biologije... gle, i predsednik Opštine Sonta je došao..."
Sala - prepuna. Na pozornici poređani razni instrumenti (harmonika, gitara, buzuki, balalajka) na kojima svira Petar Golubović (takođe moje dete) i, razume se, klavir, na kome Slavka prati "moja generacija" sa studija, Miodrag Čolaković. Dugo sam se pitala kako su njih trojica uspostavili tako dobru, kohezionu saradnju, koju često imaju članovi iste porodice (Kolundžija, Simonuti, Lorenc), a retko oni koji ne muziciraju zajedno od malena.

......Ali, mislim, da to proizilazi iz dubokog uzajamnog razumevanja koje imaju jedan za drugog i za umetnost koju svaki od njih emituje; jer, Slavko je svirao (kao i Petar) harmoniku; Petar peva u Horu Radio televizije Beograd; Miodrag je (kao i Slavko i Petar)  i sam pevao u Horu Vojske a potom i u Horu RTB-a. On sa Slavkom sarađuje već dvanaest godina a pošto je i sam pevač o njegovoj umetnosti je zapisao:

......"Rešenjem tajne disanja, Slavko Nikolić je suvereno ovladao dahom i apodjom. Time je ostvario potpunu kontrolu svog pevačkog insrtumenta a krajnja lakoća u emitovanju i povezivanju svih tonova glasovnog opsega spinto-tenorskog faha, omogućila mu je da svu svoju iskonsku muzikalnost stavi u službu autentičnog umetničkog izraza. Njegov glas postavljen na najboljim principima belkanta krasi lepota, zvučnost visina, muževna izražajnost, izvanredna tehnika i dikcija. Na ovaj nacin njegove interpretacije različitih dela, iz različitih epoha, uvek uz izrazajnu jasnoću, nadahnuto nijansiranje, imaju i svoje nepogrešivo stilsko opredeljenje.

......Raznovrsni pristupi u korišćenju svih raspoloživih rezonatora ostvaruju neverovatan spektar razlicitih boja jednog glasa, čija lepota stoga ne bledi ni u najširim dinamickim kontrastima. Minuciozno doneseni detalji oplemenjuju vibracije toga glasa, a njihova preciznost titra svojom tačno odredjenom agogikom, kako na mikro planu, tako i u obuhvatanju same celine“.

......Publika u Apatinu bila je oduševljena; organizatori - prezadovoljni jer je koncert rasprodat! Mi - znatno opušteniji, raspoloženi, neumorni dolazimo u Beograd posle ponoći. Ja odmah pišem, oduševljeno:

......"U Apatinu je održan koncert trojice beogradskih umetnika u lepo uređenom Domu kulture koji je ujedno i bioskopska i koncertna i pozorišna sala. Izgrađen je posle Drugog svetskog rata, a pre par godina renoviran, sa svodovima iscrtanim pitoresknim scenama iz seoskog života. Dočekuje nas prijatna vest da su sve ulaznice rasprodate (sala ima 258 mesta, a Apatin oko dvadeset hiljada stanovnika), što se retko događa u tri puta većem 'Kolarcu' u milionskom Beogradu...

......Povod ovom okupljanju je koncert Slavka Nikolića koji je već gostovao u Apatinu i oni koji su ga prvi put čuli poželeli su da ga čuju i ovom prilikom, u muzičkoj šetnji napolitanskim, španskim, grčkim i ruskim podnebljem, najlepšim i najpopularnijim stranicama mediteranskog i severno-slovenskog repertoara. Slavko Nikolić se u njima osećao udobno - kao kod kuće; učinio je toplim i sibirski zvučni pejsaž, probudio emocije predivnim kanconama: 'Mama', 'Parla mi d'Amore', 'Granada', 'Santa Lučija'.

......Pljeskalo se u ritmu sirtakija, 'Grka Zorbe' i 'Kaljinke' i tako silno poželelo da se 'Vrati u Sorento' (čak i oni koji u njemu nikada nisu bili) jer 'O sole mio' čini se nigde nije sjajnije nego tamo gde zalazi iza brežuljaka Kaprija i Anakaprija..."
Išla sam u istom sastavu i u Sremske Karlovce, na koncert u Svečanoj sali čuvene Karlovačke gimnazije. Posle sam u "Glasu" objavila (14. januara 2005):

......"Na programu 'Bisera srpske umetničke solo pesme' našle su se i vokalne minijature Biničkog, Bajića, Hristića, Konjovića, Zorana Jovanovića, ali je kao svojevrsni lajtmotiv upečatljivo inkorporirana opora, harmonski gusta, melodijski zahtevna, životna, pripovedačka lirika Milovana Filipovića koju su već godinama uhodani pevač i pijanist osetili iznutra i ogromnim senzibilitetom preneli i publici".

......Putovali smo i u Novi Sad i ja sam se posle toga oglasila u "Borbi" (18-19. novembtra 2006):

......"Zvezde su sijale".Napolitanske arije u novosadskoj Matici srpskoj

......U prelepoj i prepunoj sali Matice srpske u Novom Sadu priređeno je pre dva dana Veče najlepših arija i napolitanskih pesama.

......Nastupila su trojica umetnika višestrukih talenata: tenor Slavko Nikolić, koji je magistar solo-pevanja i grafički inženjer, pijanista Miodrag Čolaković, slikar i pesnik i Petar Golubović, koji svira na gotovo desetak instrumenata i peva u našem proslavljenom horu, Horu RTS.

......Slavko Nikolić pevao je punim glasom i punim srcem, ne štedeći emocije, dikcijski jasno kao da je rođeni Italijan, uspostavljajući izvanredno (timsku) saradnju sa Čolakovićem i Golubovićem... koji je diskretno osvetljavao ono što se zove štimung, atmosfera. U znalački osmišljenom programu... čula se i čuvena arija 'Zvezde su sjale' iz III čina 'Toske', izvedena daleko potresnije i rečitije nego u večeri pre toga u Beogradskoj operi kada je sve vreme (i u orkestru i u solističkoj deonici) dominirala forte dinamika.

......Pevao je i o 'Lučijama' Kortoa, Marioa, Biksioa, o Kardiljovoj 'Katari' koja ima 'Nezahvalno srce' - toplo, nežno i strasno istovremeno, kao da im sve vreme izjavljuje ljubav svojim milujućim glasom.Dobijao je aplauz 'na otvorenoj sceni', za vreme klavirskih replika između strofa. Publika mu gotovo nije dala da ode sa scene.

......Kad smo kod tenora, da ispričam i ovo! Gest je toliko lep, plemenit i sponatan, učinjen bez predumišljaja, iz osećanja da "moje dete" hoće da zaštiti svoju profesorku!
Posle spektakularne premijere "Aide" u Sava centru napišem za Radamesa, da sam posle čuvene arije "Celeste Aida" poželela da ju je otpevao (kao u "Siranu") neko drugi, neki čovek iz senke. (Moja koleginica, draga Marija Adamov, bila je još oštrija, smatrajući da Radames koji to nije u stanju nema šta dalje da traži u "Aidi"). Posle jedno mesec dana (valjda mu je toliko trebalo da pročita Rostanovu dramu u stihovima, pa zaključi da to baš nije pohvalno!) javlja mi se dotični tenor sa pretnjom da će mi ruke prebiti ako o njemu više pišem.

......Bila sam zabezeknuta. Gotovo četrdeset godina pišem kritike, a nikada mi se nije dogodilo tako nešto. Nekoliko sati posle toga, ja još uvek jako uzbuđena ponovo čujem telefon. Javlja se Slavko i pita šta mi je osećajući da sa mnom nije uobičajena situacija. Ispričah mu. Odgovor je bio divan:

......"Ta, profesorka, ja ću da ga prebijem, samo ako pomisli da Vam ponovo izrekne nešto slično!' I posle par sekundi, doda: 'Ma kosu ću da mu isečem, kao Samsonu!'"

......Biografske note

...... Slavko Nikolić je rođen u Kragujevcu. Roditelji - grafičari, preselili su se u Čačak kada je Slavko pošao u osnovnu školu. Paralelno je krenuo i u Muzičku školu "Dr Vojislav Vučković" i kod profesora Rašovića svirao je harmoniku:
"Majka je insistirala da učim muziku, a meni je fudbal bio draži", kaže.

......Nastavljajući porodičnu tradiciju upisao je grafičku školu u Beogradu i opet, paralelno, i solo-pevanje u Muzičkoj školi "Stanković". Studije je nastavio u Višoj grafičkoj školi u Zagrebu. Uporedo je u Muzičkoj školi "Lisinski" učio kod čuvenog tenora Noni Žuneca. Priseća se:

......"Bio je i sjajan čovek i sjajan umetnik, često mi je pomagao u svakom pogledu. Fascinirao me je... U to vreme (1978/79) proslavljao je tridesetogodišnjicu rada u Hrvatskom narodnom kazalištu; gotovo pola sata držali su mu govore i kolege ali i tadašnji hrvatski političari. Pola sale je plakalo. Posle su davali Gotovčevu operu "Ero s onoga svijeta", on je bio najbolji Mića, prava 'živa legenda'!"

......Sa devetnaest godina dobio je diplomu grafičkog inženjera i vratio se u Beograd gde je radio kao pogonski inženjer i (opet paralelno) studirao solo-pevanje kod profesora Zvonimira Krnetića na Fakultetu muzičke umetnosti, u čijoj klasi je i magistrirao. Kaže:

......"U 'Stankoviću' smo mu prošle godine organizovali koncert na kome su učestvovali njegovi bivši đaci. Bilo je vrlo dirljivo..."
Prva muzička služba bila je vezana za Hor Umetničkog ansambla Vojske (tadašnje) Jugoslavije. Godine 1985, video je oglas u "Politici", javio se i odmah je primljen za solistu. Tu je proveo narednih dvanaest godina. Priseća se:
"Imali smo na hiljade koncerata, svake godine po desetak velikih turneja koje su uključile i susedne zemlje.

.....Tu sam 'ispekao zanat', pevajući rekvijeme, mise, velika vokalno-instrumentalna dela domaće i svetske muzičke literature; nastupao sam sa Radmilom Bakočević, Ljiljanom Molnar-Talajić, Jadrankom Jovanović, Nikolom Mitićem. Posle sam otišao za pevača solistu Hora RTS, jer su me zvali za neke projekte, a oni obezbeđuju i snimanja, tako da smo objavili stotinak snimaka koji su arhivirani i snimili smo dva kompakt-diska ('Najlepše napolitanske i španske pesme' - sa Slavicom Ćirić-Radić i 'Biseri srpske umetničke solo-pesme').

......Što se tiče koncertnog repertoara - sasvim sam zadovoljan. Jedino mi je žao što se nisam dovoljno ostvario na operskoj sceni. Ali, u poslednjih desetak godina bilo je doista mnogo nastupa.

......Zapamtio sam kao jedan od najuspelijih, a svakako najromantičniji koncert u Tivtu 2002. godine. Pred sam koncert nestalo je struje u celom gradu. Čekali smo dvadesetak minuta, ali kvar nije bio otklonjen. Već su se spremali da ga otkažu. A onda sam upitao direktorku Milenu Radojević da li mogu da donesu četrdesetak sveća. Doneli su. Koncert je trajao gotovo tri sata. Publika je bila oduševljena. Posle su nas zvali da u Tivat dođemo svake godine".

......Posle Slavkovog koncerta u Centralnom klubu Vojske (tada) Jugoslavije u listu "Vojska" 25. februara 1999. potpisala sam članak naslovljen sa

"Biseri solo pesme" u čijem je podnaslovu pisalo:

......"Gotovo celu istoriju srpske solo-pesme prikazali su nedavno Slavica Ćirić-Radić i Slavko Nikolić u Centralnom klubu Vojske Jugoslavije, uz sadržajnu i rečitu klavirsku saradnju Miodraga Čolakovića".
U daljem tekstu o Slavkovim interpretacijama sam zapisala:

......"Sva tri umetnika komunicirala su na istoj emotivnoj, vrlo ekspresivnoj ravni, na kojoj su oživele najlepše stranice naše vokalne lirike... Slavko Nikolić se kretao od beskrajno tužne 'Jesenje elegije' Stevana Hristića, preko 'Kardučje' (sicilijanske pesme) Stanislava Biničkog, do izvanredno rečitih vokalnih izliva Milovana Filipovića - svojevrsne tužbalice 'Sunce zađe za neven za goru' (koja je osvojila prvu nagradu na konkursu JRT), iskričavo duhovite 'Rasle tikve na bunjištu', pa sve do epskog, dramatično upečatljivog psalmodičkog sola o dilemi Kneza Lazara".

......Takođe sam i povodom nastupa ovih umetnika u okviru Smotre "Mermer i zvuci" u "Blicu" 14. avgusta 2002. zabeležila:
"Veče napolitanskih i španskih pesama priredili su Slavica Ćirić-Radić i Slavko Nikolić u Kneževoj dvorani uz istančanu klavirsku saradnju Miodraga Čolakovića. Publiku su digli na noge: Slavko Nikolić biserima tenorskog faha, veoma popularnim numerama sa kojima je stekao slavu i Pavaroti (O sole mio, Katari, Vrati se u Sorento, Mama, Granada)... Prava je šteta što se ovi umetnici ne čuju i u operi i (češće) na koncertnim podijumima".

......Odnos prema srpskoj muzici

......"Čini mi se da sam tek za vreme bombardovanja shvatio da nam ne može niko ništa; nekako u vazduhu se osećala ta nepobedivost ljudskog duha. Ja i inače volim domaće autore i tada sam ih sa posebnim žarom, čini mi se, i pevao: Srđana Jaćimovića, Kseniju Zečević, Jugoslava Bošnjaka, Mintu Aleksinačkog, Milovana Filipovića. Razume se, ne one komične stranice, kakve su Filipovićeve 'Rasle tikve na bunjištui', a takvih je i inače malo u našoj muzici, nego one pomalo opore i herojske koje su diktirale naše istorijske okolnosti, pune ratova, bombardovanja, pogibija...

......Poslednjih godina divno sarađujem sa kompozitorom i pesnikom iz Mokranjčevog zavičaja - Vlastimirom Stanisavljevićem-Šarkamencom i sa Simfonijskim orkestrom Vojske Srbije 'Stanislav Binički' i dirigentom Pavlom Medakovićem izveo sam ciklus od dvanaest njegovih pesama pod nazivom 'Kršne grane badema' za koje je aranžman potpisao Milovan Filipović, na 42. 'Mokranjčevim danima'. Koliko ja znam ovo je prvi ciklus srpskih solo-pesama jednog autora sa simfonijskim orkestrom. On je mnogo uradio za svoju Krajinu. Ja veoma volim njegovu 'Mesečinu' i 'Negotine da l' se sećaš' - jednostavne su, prva je elegična, druga rodoljubiva, a doista su 'narodske', iskrene i veoma lepe".

......Ja sam, takođe, godinu dana kasnije prisustvovala ovom događaju i svoje utiske objavila u "Borbi":
"Pored veoma raznovrsnih sadržaja koji ulaze u program 'Mokranjčevih dana' uvek se u Negotinu za vreme Festivala odvijaju i bogati literarni programi. Ovog puta, u staroj gimnaziji iz 1839. godine, osnovanoj još za vreme kneza Miloša, promovisan je kompakt-disk pesnika i kompozitora Vlastimira Stanisavljevića-Šarkamenca, koji je upravo u Negotinu stasavao u muzičara, osnivajući još pedesetih godina prošlog veka prvi dzez-orkestar u Mokranjčevom gradu, kada ni veći muzički centri nisu imali slične ansamble.

......Već godinama on deluje kao arhitekta u Parizu, ali su njegove umetničke preokupacioje ostale vezane za rodno tle, tako da je na prošlogodišnjim 'Mokranjčevim danima' Simfonijski orkestar Vojske Srbije 'Stanislav Binički' sa dirigentom Pavlom Medakovićem predstavio dvanaest njegovih pesama naslovljenih sa 'Kišne grane badema', a ove godine promovisan je kompakt-disk koji je zapravo kompilacija nastala na generalnoj probi i na koncertu. Izuzetno nadahnuto, dikcijski savršeno ove pesme je interpretirao  tenor Slavko Nikolić, 'srpski Pavaroti', kako ga je nazvao kompozitor Šarkamenac.

......"Radost iskra sve lepote"

......Blistajući od ponosa i sreće, Slavko mi priča:
......"Oženio sam se 1985; kćerka Maja rodila se godinu dana kasnije. Ona je veoma uspešna: studitra dva fakulteta ("Deca su ogledalo roditelja" - kaže kineska poslovica, a kažem i ja) i na oba je četvrta godina.

Na Fakultetu muzičke umetnosti, na teoretskom odseku, juče je položila Istoriju muzike tri sa desetkom " (to je večiti "kamen spoticanja" čak i odličnim studentima), a na Filološkom - Engleski i Nemački. Pored toga zna i francuski, italijanski i grčki. Grci je već zovu na doktorske studije u Solun! Sama sebe finansira.

......Još jednu osobu moram da pomenem: to je moja supruga Radica (Mićković-Nikolić) koja mi je uvek pružala veliku podršku u životu i moj najveći kritičar. Mi smo se valjda našli po nekoj karmi i živimo u slozi i harmoniji.
Moja žena je zaljubljenik u putovanja. Jedne godine prodala je fiću da bi otišla u Kinu. Bili smo nekoliko puta u Egiptu i u Tunisu. Fascinirani smo Saharom. Najviše volim da putujem avionom. Ove zime planiramo da (ponovo) odemo u Tursku..."
Svakim danom Slavko dokazuje da "iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna jaka i mudra žena"!

(Oktobra 2008)